Priprema za školu

PRIPREMA DECE ZA ŠKOLU

Pripremljenost za školu predstavlja jedno od najznačajnijih postignuća u predškolskom periodu. Za ovu pripremu bitni su mnogobrojni faktori ali svakako su najznačajniji predškolska ustanova i porodica.

Jedna od osnovnih funkcija te pripreme jeste da učini što neprimetnijim prelazak iz jedne institucije u drugu kao i da ubrza proces prilagođavanja novim uslovima u školi. Dete se polaskom u školu nalazi u jednoj za njega sasvim novoj sredini, koja se u većoj meri razlikuje od porodične kao i od sredine u vrtiću gde je sve prilagođeno dečjem uzrastu (stolovi, stolice, kutićima za igru, toaleti) i gde je atmosfera manje formalna.

Priprema deteta za školu nikako ne treba da bude sticanje posebnih znanja i umenja potrebnih za savladavanje pojedinih nastavnih predemta koje će dete imati u prvom razredu. Od toga je mnogo bitniji opšti razvoj njegovih intelektualnih sposobnosti i saznajnih interesovanja, kao i razvoj sposobnosti da posmatra, analizira, poredi i uopštava ono što opaža u prirodi i društvu i da na osnovu toga izvodi zaključke. U predškolskom periodu jako je bitno ojačati fizičko i mentalno zdravlje dece, kako bi bila spremna za napore koji ih čekaju u školi, bitno je moralno ih vaspitavati, što podrazumeva usvojenost određenih normi i pravila ponašanja, spremnost za saradnju i komunikaciju, izgrađenu samosvest, sposobnost samokontrole i samoocenjivanja, razvijenu volju, pravilan odnos prema radu, stečeno pouzdanje u odnosu sa drugim ljudima. Jako je bitno da se u ovom periodu razviju dečji intelektualni potencijali, radoznalost, kreativnost, ljubav prema knjizi.

Pored opštem pripreme za školu, u ustanovi se obavlja i posebna priprema, u okviru preipremnih predškolskih grupa (igrolike aktivnosti na temu “škola”).

Nezaobilazan faktor u pripremi dece za školu jeste i porodica. Roditelji su svakako vrlo zainteresovani za uspeh svoje dece u školi, ali često njihov doprinos u tom pogledu nije adekvatan, pa je ponekad čak i pogrešan, uprkos dobrim namerama. Te greške najčešće se ogledaju u davanju prednosti specijalnoj pripremi za školu (koja se najčešće svodi na učenje nekih delova nastavnog gradiva za 1. razred). Takođe često se kod roditelj javlja predrasuda prema igri, kao pokazatelju nezrelosti, pa često kod roditelja preovlađuje stav da je treba suzbijati. Kod mnogih roditelja postoji predrasuda da igra treba da bude prevaziđena kada dete krene u školu. S obzirom da se na igru gleda kao na znak nedoraslosti, ona se omalovažava pred detetom, u ime pripremanja za školu sa namerom da se potisne. Zbog toga deci ne treba uskraćivati igru, ali im treba birati igračke koje će im razvijati pamćenje, doslednost, upornost, strpljivost, igre koje će ih učiti i da gube i da pobeđuju.

Takođe, u sklopu pripreme za školu jako je bitna i atmosfera koja vlada u porodici, jer najbolja vaspitna metoda na ovom uzrastu je lični primer, bez čega ni ostali vasptni postupci neće biti efikasni. Takođe u porodici trbe raditi i na razvijanju dečje pažnje – razgovorom, pričanjem priča i slično, treba razvijati doslednost u radu, razvijati radne navike kod deteta (sređivanje sobe, prikupljanje igračaka) ali i u poslovima vezanim za celu porodicu. Takođe u porodici je potrebno obratiti pažnju i na navike deteta-kako slaže svoje stvari, kako se brine o svojim knjigama, kako postupa prema igračkama jer će se tako dete odnositi i prema školskim knjigama.

Decu takođe ne treba zastrašivati školom, jer to neće doprineti lakom prilagođavanju na novu sredinu i obaveze u školi. Roditelji treba da se potrude da stvore takvu atmosferu u porodici da polazak u školu ali i svaki drugi školski dan budu radostan doživljaj za dete, koji će ono započeti sa osmehom.

SAVETI ZA LAKŠI POLAZAK U ŠKOLU

1. Objasnite detetu na koji način će se ritam njegovog života promeniti. U razgovorima precizno opisati jutarnju rutinu npr.: “ Probudiću te u 6,30, treba da se obučeš, umiješ, opereš zube, zatim ćeš doručkovati i oko 7,30 ćemo krenuti u školu”.

2. Dete treba da ide na spavanje u 20 sati. Neće moći odmah da zaspi, ali će se u krevetu najlakše smiriti ( posebno uz neki razgovor, priču ili prelistavanje slikovnice).

3. Roditelj prvi ustaje i sprema se. Ovo je veoma značajno, jer se tada pomaganje detetu oko spremanja odvija lakše i smirenije.

4. Često podsećati dete. Neka deca ovu jutarnju rutinu savladaju i ne treba ih, posle nekog vremena, podsećati, a neku decu je potrebno podsećati sve do srednje škole.

5. Konstatovati šta je dete uradilo, pa ga podsetiti na sledeći korak npr. “Obukao si majicu, a sada su na redu pantalone”. Podsećanje kasnije može da se svede na jednu reč, npr. “Cipele” ili na pitanje “Šta je sledeće?”

6. Izbegavati viku i grubo ophođenje. Negativne “iskrice” takođe mogu postati rutina, a ni jedan roditelj ne želi da isprati dete neprijatnim emocijama.

7. Kad jednog jutra sve ovo postane rutina, moguće je dodavati nove elemente, kao što je zajedničko nameštanje kreveta i zajednički doručak.

Najveći broj dece će se na ovakvo ponašanje brzo navići, ali ako se i posle dužeg vremena dete opire formiranju navika, potražite pomoć vaspitača, pedagoga, psihologa.